Pop kultura i diskurs rase u romanu „Omiljena igra“ Lenarda Koena

J165487204

 

UVOD

 

There is a war

between the ones who say there is a war

and the ones who say there isn’t.

(Leonard Cohen, New Skin for the Old Ceremony, 1974)

 

Svake godine u oktobru Švedska akademija dodeljuje, između ostalih, i Nobelovu nagradu za književnost. Značaj koji ova nagrada ima ogleda se i u činjenici da se ona dodeljuje za jednu od pet izabranih oblasti sa kojima je njen utemeljivač Alfred Nobel izuzetno računao u poslednjoj verziji svog  kontroverznog zaveštanja. S tim u vezi, Nobel zahteva da se jedna petina nagrade dodeli autoru koji je na polju književnosti stvorio „izuzetno delo”[1] čija bi ukupna vrednost donela „najveću dobrobit čovečanstvu”[2] i kretala se u „idealnom pravcu”[3]. Jezgrovitost Nobelovog zaveštanja, odviše opterećena problematičnim superlativima i floskulama, zapravo se pokazala idealnom za raznovrsne mogućnosti hermeneutičkog (ne)razumevanja i književnog i ideološkog (pre)vrednovanja. Tako je dodeljivanje Nobelove nagrade, od njenog ustanovljenja pa do danas, neretko bilo praćeno podeljenim mišljenjem stručne i šire javnosti, frakcijama unutar samog Komiteta, brojnim kontroverzama i kritikama koje su dolazile sa očekivanih i manje očekivanih strana. Ironično, ovo je i doprinelo njenom medijskom omasovljenju i od (naj!)prestižnije nagrade za književnost stvorilo (pop)kulturni fenomen prvog reda.

Na pitanje ko i pitanje zašto Komitet je obavezan da svake godine pruži koncizan, ali razložan odgovor, dok javnost i dalje svake godine sastavlja liste potencijalnih kandidata i pobednika, kao i liste onih koji verovatno, iz raznih (van)književnih razloga, nikada neće postati laureati, podseća na one koji su nagradu, iz raznih (van)književnih razloga, odbili, kao i na godine kada nagrada, opet iz raznih (van)književnih razloga, nije ni dodeljena.

Polemika još uvek traje: ne samo o tome šta je dobra književnost, već i šta je književnost uopšte. Ovo poslednje pitanje, staro, dakle, koliko i misao o književnosti, tvrdoglavo istrajava do današnjih dana, izražavajući popularno stanovište da sve što ne pripada skupu usko i tradicionalno shvaćene (isključivo) jezičke, pisane književne delatnosti, ne može ni biti shvaćeno kao književnost.  Ovakva generalizacija stvorila je jedan suviše logocentričan, binaran pogled na prirodu pisane reči, na taj način paradoksalno joj uskrativši ono što joj po prirodi stvari a priori i pripada – njenu melodiju. Njenu muziku.

A onda se 13. oktobra 2016. godine dogodilo nešto sasvim neobično, spram prethodnih decenija.  Generalna sekretarka Švedske akademije Sara Danius saopštila je ime novog laureata Nobelove nagrade – Boba Dilana, američkog pevača i kantautora, obrazloživši odluku Komiteta rečima da je u pitanju umetnik koji je „stvorio nov poetski izraz u okviru velike američke pesničke tradicije”[4]. U intervjuu koji je usledio nakon saopštenja, profesorka Danius, više nego svesna da svedočimo istorijskom trenutku, presedanu kojim se konačno zvanično ukidaju kulturološke barijere između dva binarno postavljena pogleda na svet, a dotadašnji glasno-nemi, uglavnom negativni, stereotipi neprikosnovenog književnog establišmenta o popkulturnoj produkciji volšebno pretvaraju u harmonično višeglasje, odobravanje i prihvatanje onog drugog, nižeg, nedoraslog, Dilana svrstava u red onih pesnika koji, poput Homera ili Sapfo, pišu poetske tekstove koji se izvode uz pratnju muzičkog instrumenta.[5] Profesorka Danius svoja poređenja, u homerovskom stilu, širi i na „veliku englesku tradiciju [pesnika], koja se prostire od Miltona i Blejka pa nadalje”[6], ne bi li u nadahnutom finalu Dilana nazvala „zanimljivim tradicionalistom”, ne samo u smislu „pisane tradicije, već i usmene”[7], i konačno, ne samo u smislu „visoke književnosti, već i niske”[8] (podvukao N.G.).  Više je nego jasno da je ovaj apologetski solilokvij generalna sekretarka imala potrebu da izgovori ne samo u slavu najnovijeg književnog pretka svekolike američke književnosti, već i da pruži zadovoljavajuć odgovor na neizbežno pitanje strogih čuvara tradicije: zašto nagradu nije dobio DeLilo ili Murakami? Laskava poređenja profesorke Danius daleko od toga da su sasvim neodrživa, uostalom, njena uloga prevashodno je uloga posrednika koji važnu poruku „sa vrha” treba da saopšti obema „zaraćenim” stranama i objavi vreme mira i jednakosti. Najzad, ma koliko da je prihvatanje činjenice da muzički tekst može biti shvaćen kao umetnički, književni tekst prvog reda za predstavnike književnog establišmenta bio izuzetno veliki korak za čovečanstvo, treba pozdraviti ovu zvaničnu „promenu”, bez obzira na to koliko ona, u suštinskom smislu, nije donela ništa novo. Problem ne leži toliko čak ni u načinu na koji je „mir” objavljen. Osnovni problem je u načinu na koji je mir sklopljen. A sklopljen je, činilo se makar, jednostrano. Nije li potreba da se nov poetski izraz Boba Dilana po svaku cenu saobrazi tradiciji i izlije u već spremne kalupe (ne bi li se tako lakše konzumirao i apsorbovao) pristajanje i odobravanje, ali pod starim uslovima? Nije li prošlogodišnju dodelu nagrade, pored radosne objave mira, obeležilo i tužno podsećanje da prave jednakosti još uvek nema, i da u nevidljivom asterisku ovog neobičnog sporazuma i dalje piše kakav je zapravo odnos snaga, odnos(no) slabosti, šta je visoka, a šta niska književnost?

Laureat Bob Dilan nije se oglasio više od mesec dana. Za to vreme javnost je pokušavala da pronikne u razloge ovog ćutanja. Činilo se da je američki muzičar razumeo smisao mirovnog sporazuma i da svojim ćutanjem potvrđuje drugu vrstu nepristajanja i preokreće odnos snaga u mirovnim pregovorima. A onda se 16. novembra 2016. godine na zvaničnom sajtu Švedske akademije pojavilo saopštenje da je Akademija primila Dilanovo lično pismo u kom obaveštava da neće biti u mogućnosti da u decembru dođe u Stokholm i prisustvuje svečanoj ceremoniji dodele nagrade, ali da je duboko počastvovan odlukom Akademije.[9] Preostalo je još da muzičar ispuni jedini uslov – da Akademiji dostavi Nobelov govor u roku od šest meseci. Nećemo ulaziti detaljno u analizu Dilanovog govora, ali ono što valja istaći jeste da je njegova suština meandrirala u tradicionalno zadatim koordinatama, u okviru kojih je ovaj autor sve vreme uporno tragao za svojim književnim precima, (sasvim slučajno?) ovenčanim slavom Nobelove nagrade. Nikakve subverzivnosti kao jedne od mogućih (i očekivanih) strategija pop-kulture nije bilo. Mir je zvanično potpisan. Razlike su, makar na papiru, ukinute. Ali, činjenica da je ovaj kulturni događaj naišao na toliko snažan odjek u javnosti i izazvao vrlo oprečne reakcije pokazala je da je distinkcija između visoke književnosti i popularne kulture u našoj stvarnosti još uvek i te kako živa i prisutna. Odluku Akademije, bez sumnje, prevashodno bi trebalo razumeti kao simboličan čin kojim se, preko Dilana, konačno, 2016. godine, javno odaje priznanje čitavom umetničkom pokretu koji je dokazao da poezija koja se peva još uvek može biti (shvaćena kao) poezija.

Na vest da je njegov prijatelj i kolega kantautor ovenčan Nobelovim vencem, odmah je reagovao još jedan slavni kantautor, iz reda onih koji su odlukom Akademije takođe simbolično nagrađeni, i poslovično lakonski Dilanovo književno odličje uporedio sa dodeljivanjem zlatnog odličja za najvišu planinu – Mont Everestu[10]. Ova izjava zahteva našu pažnju jer dolazi od Lenarda Koena, proslavljenog umetnika koji je tokom celog života ostao izrazito nezainteresovan za sporove koji se tiču odnosa visoko-nisko u književnosti, pisana-usmena reč, književna-popularna kultura. Ono što se 2016. godine u modernom, čak i akademskom društvu,  pokazalo kao još uvek otvoreno, goruće pitanje, za ovog pesnika, pripovedača i muzičara bilo je rešeno još nekoliko decenija ranije.

Prašina oko Nobelove nagrade još se nije bila ni slegla kada je, manje od mesec dana kasnije, javnost, koja se još uvek pitala o razlozima Dilanovog ćutanja, dočekala nova vest – da je „umro Lenard Koen, legendarni pesnik, tekstopisac i umetnik”[11]  i da „smo izgubili jednog od najcenjenih i najplodnijih muzičkih vizionara”[12].

U trenutku kada svet doznaje za njegovu smrt, Lenard Koen je već sahranjen na Montrealskom groblju, po tradicionalnom jevrejskom običaju, pored svojih roditelja i predaka. Oni koji su sa većim interesovanjem pratili njegov lik i delo verovatno nisu previše bili iznenađeni vešću. Pored činjenice da je već bio zagazio u duboku starost i za The New Yorker dao intervju u kom je rekao da je spreman da umre[13], Koen je svoju smrt „najavio” i poslednjim albumom You want it darker, koji se pojavio dve nedelje ranije. Koncepcijski i produkcijski zaista mračniji, zazvučao je kao pravo testamentarno zaveštanje i svođenje računa sa Bogom:

If you are the dealer

I’m out of the game

If you are the healer

I’m broken and lame

If thine is the glory

Mine must be the shame

You want it darker?

Hineni, hineni

I’m ready, my Lord

(Lenard Cohen, You Want It Darker, 2016)

Nekoliko dana nakon vesti o Koenovoj smrti, Dilan se oglasio i prihvatio Nobelovu nagradu. Međutim, javnost je glasno počela da polemiše da li je nagrada otišla u ruke „pravom” kantautoru.

Tako, na primer, Dejvid MekKui, australijski pesnik, kritičar, profesor književnosti i kreativnog pisanja na Dikin univerzitetu piše za The Conversation da se na Koenovom primeru, očiglednije nego na Dilanovom, vidi kako muzički tekst može biti umetnički uspela književnost[14], nazvavši Koena „neponovljivim piscem-muzičarem”[15].

Klajv Džejms, čuveni književni kritičar, pesnik, memoarista i prevodilac, smatra da je Koen, pre nego Dilan, trebalo da dobije Nobelovu nagradu i da je siguran da slično misli i sam Dilan[16].

U tekstu After Dylan’s Nobel, how about Springsteen, Mitchell, Cohen?, objavljenom  na CNN-u u rubrici Opinions, neposredno posle dodele Nobelove nagrade, kulturolog Džin Sejmor navodi imena izvođača koji bi predstavljali alternativu Dilanu za Nobela, i na prvo mesto stavlja Koena, navodeći da se, po mišljenju mnogih, on čini kao dostojniji laureat.[17]

Ijan Čedvik takođe je od onih koji je još pre Koenove smrti, u tekstu Lenard Cohen deserves Nobel, too skrenuo pažnju na to da ovaj kantautor, za razliku od Dilana, u sebi objedinjuje sve ono što bi svaki elitistički nastrojen ljubitelj književnosti smatrao legitimnim kvalifikacijama za titulu Nobelovog laureata i izražava nadu (sada već iluzornu) da su vrata otvorena da kroz njih u budućnosti prođe i Koen. [18]

U tekstu Forget Bob Dylan. Leonard Cohen should have been first songwriter to win the Nobel Prize for Literature književni kritičar i novinar lista Telegraph Men Džonatan Vels smatra da je, uprkos činjenici da Koenovi tekstovi nisu zapaljivi i dvosmisleni kao Dilanovi, greška i prava šteta što Komitet nije prepoznao i nagradio autora koji je više učinio na polju približavanja književnosti i muzike nego Dilan.[19]

Navodimo ova mišljenja ne sa namerom da se uključimo u polemiku s njima, i kroz vrednosno poređenje dva autora, zauzimamo stav ko je zaista, Dilan ili Koen, dostojniji ili logičniji izbor za Nobelovog laureata, već upravo suprotno, da odustanemo od ovakvog popularnog ili-ili gledišta i pokušamo da iskosimo ugao gledanja na problem. Neosporna činjenica je da je pop-kultura zvanično ušla u sveti prostor Kulture. A to je, u ovom trenutku, najlakše mogla učiniti sa Dilanom. Naš cilj je, između ostalog, da pokušamo da odgovorimo na pitanje: zašto je to bilo teže učiniti sa Koenom?

 

KOENOVA OMILjENA KNjIŽEVNA IGRA

Iako se, kao i Dilanovo, ime Lenarda Koena javlja kao reprezentativno za pop-kulturni diskurs s obzirom na to da je svetsku slavu i ugled stekao kao kantautor, pevač i muzičar, razvojna umetnička putanja kojom se Koen kretao u potpunosti je suprotna od one kojom se kretao Dilan. Manje je poznato da je, pre nego što će daleke 1967, u svojoj 33. godini, prvi put ući u svet šou-biznisa i u njemu punih pola veka generisati svoj umetnički izraz, Lenard Koen već bio poznat kao autor četiri zbirke poezije i dva romana, i da je 1968. godine, neposredno po objavljivanju njegovog debi albuma Songs of Leonard Cohen, kanadska izdavačka kuća McClelland & Stewart objavila Koenovu zbirku izabrane poezije Selected poems 1956-1968. O njegovoj ranoj poeziji pisali su uticajni kanadski književni kritičari poput Roberta Vivera, Nortropa Fraja i Ire Nadel. Već u svojim ranim dvadesetim godinama imao je povlašćeno mesto u panteonu mladih kanadskih pesnika, što je i uticalo na odluku Umetničkog saveta Kanade da talentovanom mladom autoru obezbedi višegodišnju stipendiju za pisanje romana-prvenca.

Da li je komercijalni (ne i kritički) neuspeh njegova dva romana zaista bio razlog zbog kog je perspektivni književnik Koen odlučio da u svojim tridesetim godinama pisaću mašinu zameni gitarom ili ne, nije pitanje o kojem bismo na ovom mestu polemisali. Jedno je neosporno: Lenard Koen je već imao svoje književne pretke, formiranu književnu mitologiju, jasan književni sistem i dobre izglede da stekne veliku književnu slavu u trenutku kada čini besprimerni, subverzivni prelazak sa jedne kulturne teritorije na drugu. Subverzivnost tog prelaska ogleda se u činjenici da je ovaj autor svoju književnu „identifikaciju” iskoristio da uđe u pop-kulturni prostor koji je tek dobijao svoje konture i koji će kasnije biti nazvan nižim kulturnim prostorom. Tako je, sa stanovišta književnog elitizma i strogih čuvara tradicije, onih koji propisuju norme, donose zvanične odluke i dodeljuju nagrade, načinio neoprostiv prestup – iskoristio je književnost kao sredstvo postizanja višeg cilja – ulaska na nižu kulturnu teritoriju. Time je izjednačio odnos snaga u strogo postavljenoj dihotomiji visoko-nisko i na samom početku spora okončao pitanje koje je svoj epilog zvanično dobilo tek pola veka kasnije. Dodatni „problem” ogleda se i u činjenici da je upravo u tom „nižem” kulturnom prostoru stekao svetsku slavu i status pop-ikone ne naudivši ni na trenutak svojoj književnoj reputaciji.  Naprotiv, njegova književna slava vremenom je samo više rasla.

Iako se, posle šezedesetih godina dvadesetog veka, na stanicama tradicionalno shvaćene književnosti zadržavao kratko, ipak im se decenijama iznova vraćao. Svoju jedinstvenu književnu bitku vodio je, zapravo, na obema teritorijama, neumorno i beskompromisno brišući granice među njima, ne osvrćući se na stroge mape koje su podjednako tvrdoglavo ispisivali kako književni elitizam, tako i zahtevi tržišta. Primila ga je Dvorana slavnih rokenrola. Primila ga je Dvorana slavnih tekstopisaca. Odlikovan je Nagradom princa od Asturije za književnost.

Nobelovu nagradu mu nisu dodelili. Nije mu ni bila potrebna. Nije bilo načina da se njegova pobuna otkupi.

U trenutku kada se polako bližimo godišnjici njegove smrti, ne možemo biti sigurni da li je i šta je ostalo u njegovoj zaostavštini. Koenov stvaralački opus, makar u ovom trenutku, deluje da je dovršen. Otuda smatramo da je podjednako prigodno i korisno osvrnuti se na onaj deo njegovog stvaralaštva koji nije dovoljno ispitan, odnosno na koji se nije previše obraćala pažnja. Pod ovim prvenstveno mislimo na njegov neveliki pripovedački opus, koji broji svega dva romana, napisana sukcesivno, u relativno kratkom vremenskom periodu. U ovom radu svoj fokus usmerićemo na Koenov prvi roman Omiljena igra, s obzirom na to da je reč o delu na koje se, u inače marginalizovanom segmentu Koenovog opusa, obraća manje pažnje u odnosu na njegov drugi roman Divni gubitnici.

Istorija recepcije oba Koenova romana ne obuhvata kvantitativno veliki broj studija, ali reč je o recepciji koja, a što je naročito vidiljivo na primeru Divnih gubitnika, kontinuirano traje. Načelno se mogu izdvojiti dve faze u kojima interesovanje za Koena pripovedača dolazi više do izražaja. Prvu fazu čine reakcije kritičara i prikazi knjiga u godinama po objavljivanju romana, dok je druga, doduše stidljivo, započela početkom dvadeset prvog veka i traje do danas. I dok je u slučaju Divnih gubitnika, nepravda neshvaćenosti relativno rano ispravljena, pa se taj roman „od najrevoltiranije knjige i važnog promašaja”[20] u kanadskoj literaturi ubrzo uzdigao do jednog od najradikalnijih, najhrabrijih, najeruditnijih i najživljih književnih eksperimenata kanadske književnosti i postao stožer njenog postmodernističkog kanona[21], hermeneutička prašina sa stranica prvog Koenovog romana još uvek nije valjano obrisana.

Iako je 1964. godine roman dobio The Quebec Literary Competition Prize, „prvu godišnju književnu nagradu u Kanadi za pisce na engleskom jeziku”[22], biće potrebno da prođe više od 35 godina od njegovog objavljivanja pre nego što se pojavi kritički tekst sa izrazito pozitivnom ocenom. Tako je na primer, u devetom, novembarskom broju književnog časopisa Alphabet iz 1964. književni kritičar Ed Klejmen u svom prikazu knjige dao uzdržanu, polovično pozitivnu kritiku, pohvalno se izrazivši o Koenovom „nekonvencionalnom humoru” i neobičnoj sposobnosti stvaranja „prosvetljujućih metafora”, ali zamerivši autoru preteranu, zamornu sklonost ka tematsko-motivskim ponavljanjima, koja na idejnom nivou ne otkrivaju ništa novo[23].  Kada je 22. januara 2000. godine, T.F. Rigelhof za The Globe and Mail napisao hvalospev u slavu jednog od „deset najboljih kanadskih romana 20. veka”, uporedivši ga sa Selindžerovim Lovcem u žitu, otkrio je i nekoliko zanimljivih informacija koje pružaju dublji uvid u genezu nastanka Koenovog prvog romana i doprinose boljem razumevanju njegove rane recepcije. Rigelhof otkriva da se Koen krajem 1960. godine vratio iz Grčke u Kanadu donevši sa sobom rukopis romana Lepota izbliza (Beauty at Close Quarters) i ponudivši ga svom izdavaču Džeku MekKlelandu. MekKleland, koji je već prethodno objavio dve Koenove knjige poezije, odbio je rukopis, smatrajući ga „dosadnim, sebičnim, gnusnim i morbidnim u njegovoj opsednutosti seksom”[24]. Rigelhof dodaje da je MekKlelanda posebno brinuo autobiografski aspekt romana i da je predložio radikalne izmene bez garancija da će Koenov prozni prvenac i u tom slučaju biti odštampan.[25]

Rukopis je ugledao svetlo dana tek 1963. godine u Engleskoj, odnosno 1964. u Njujorku, skraćen na polovinu, na zahtev oba izdavača, i pod drugim naslovom – Omiljena igra. Koen je u pismu Irvingu Lejtonu, svom književnom mentoru, tim povodom napisao da će svako ko ima sluha osetiti da je raspustio ceo orkestar kako bi došao do jasne, melodične linije romana[26].

Da li je i, ako jeste, u kojoj meri, ukidanje prvobitne „polifonije” romana doprinelo njegovoj većoj uspelosti, ostaje misterija. Lepota izbliza do danas nije objavljena u celosti. Ako je Rigelhof lamentirao nad ovom činjenicom pre više od petnaest godina priželjkujući da se to konačno, simbolički, dogodi na čestrdesetogodišnjicu MekLelandovog odbijanja rukopisa, mi se makar možemo nadati da će se to desiti u budućnosti, pa makar i simbolički, na neku od sada već brojnih godišnjica koje u vezi sa Koenovim likom i delom s razlogom možemo obeležavati.

Iako se roman Omiljena igra žanrovski po pravilu smešta u tradiciju Bildungsroman-a, i to sa pravom, s obzirom na to da razvojna linija glavnog junaka, njegovo odrastanje, sazrevanje i formiranje, emanira semantičku snagu prema telu čitavog teksta, ipak je važno napomenuti da je ovde reč o posebnoj podžanrovskoj vrsti Bildunga – Künstlerroman-u, koji uže specifikuje subjekta u procesu sazrevanja. Subjekt koji odrasta i sazreva je prevashodno umetnik, umetnik u nastajanju, budući umetnik. U tom smislu, Omiljena igra predstavlja svojevrsni koenovski portret umetnika u mladosti.

Moderna misao o Bildungsroman-u uglavnom protiče u znaku uvažavanja semantičke polivalentnosti ovog žanra, ističući da pored konvencionalnih referentnih značenja (obrazovanje, oblikovanje, razvijanje, prosvećivanje, itd.), upotreba ovog termina „eksplicitno ukazuje na preklapajuće autoreferentne […] delatnosti, čija deskripcija […] neizbežno sadrži prefiks ,samoʼ”[27]. Ova preklapajuća autoreferencijalnost pojma Bildung ukazuje se kao naročito relevantna upravo na primeru romana Omiljena igra, čiji junak, do pomirenja sa sobom i svetom, ako uopšte i dolazi, dolazi zapravo kroz procese samo(m)učenja, samozapažanja i samotkrivanja. Ako u ovom procesu obrazovanja, uopšte postoji onaj ko obrazuje, to je Lorens Brivman, koji u tri četvrtine romana odbija da se potčini bilo kakvom formalnom autoritetu i uči pretežno sam, da bi u poslednjoj četvrtini romana svoje „edukatorske veštine” primenio na drugome.

Najvećim delom, roman je ispripovedan u trećem licu jednine, mada se, na trenutke, u skladu sa postmodernističkim prosedeom u kom je napisan, pripovedni glas transformiše u prvo lice jednine, da bi na jednom mestu skliznuo u prvo lice množine (Otac je bio čovek koji je vrlo držao do reda, izvrnuo bi majčinu kutiju sa šivaćim priborom ako je smatrao da je u neredu, besneo ako svako od nas ne bi uredno stavio svoje papuče ispod kreveta).[28] Iako se raspolućenost pripovedačkog glasa srećno podudara sa okolnošću da je roman značajno obremenjen autobiografijom njegovog pisca i da se neretko i čita kao Koenova romansirana rana (kvazi)autobiografija, mi se u svojoj analizi na tu okolnost nećemo obazirati i tekstu ćemo pristupiti kao autonomnoj jezičkoj jedinici koja ima svoj autentični narativ i svog autentičnog junaka. Da budemo još precizniji – i autentičnog junaka-reflektora, kroz čiji se lik i iskustvo, u procesu njihove (samo)realizacije, hijazmički prepliće više stvarnosnih ravni.

Iako je telo ekskluzivna šara u ovom Koenovom tkanju, njegov lajt motiv, njegova velika tema i, konačno, njegova epifanija[29], svoju pažnju ćemo ipak usmeriti na drugi, manje vidljiv i manje očigledan aspekt romana, a koji se tiče diskursa rase.

 

DISKURS RASE

 

So I let my heart get frozen

To keep away the rot

My father says I’m chosen

My mother says I’m not

I listened to their story

Of the Gypsies and the Jews

It was good, it wasn’t boring

It was almost like the blues

(Leonard Cohen, Popular Problems, 2014)

 

 There’s a lover in the story

But the story’s still the same

(Leonard Cohen, You Want It Darker, 2016)

 

Vreme i mesto odrastanja glavnog junaka od izuzetne su važnosti za razumevanje romana, jer hronotop detinjstva naglašava i specifične uslove pod kojima junak odrasta i usložnjava njegove, kako trenutne, tako i potonje, subjekatske pozicije. Iako se tokom čitanja romana, kroz porodične neuroze i specifičnu atmosferu koja u domu Brivmanovih vlada, može naslutiti o kom periodu je reč, tek u završnim narativnim akordima, u književnom izveštaju o smrti Brivmanovog štićenika Martina Starka, postaje moguće vremenski preciznije locirati tekst. Martin Stark umire u prvoj nedelji avgusta 1958. godine, u Brivmanovim ranim dvadesetim. Rano detinjstvo i adolescentske godine kanadskog Jevrejina Lorensa Brivmana, dakle, treba, između ostalog, sagledati i u znaku Drugog svetskog rata i jevrejskog iskustva kao direktne posledice tog rata. Iako se sudbina jevrejskog naroda na severnoameričkom kontinentu, sa aspekta najneposrednijeg iskustva, ne može porediti sa onim što se jevrejskoj zajednici događalo u srednjoj Evropi, rezonantnost srednjoevropskog beznađa, značajno prigušivana geopolitičkom strateškom ravnodušnošću (neretko i anticionistički kontrolisanih) američkih medija, u Americi je i dalje bila dovoljno velika da se morala nekako apsorbovati među tamošnjim Jevrejima[30]. Nema sumnje da i odrastanje Lorensa Brivmana protiče u znaku jevrejskog nasleđa i naglašava njegovu izdvojenost i posebnost. Težina jevrejskog pitanja kod Lorensa se manifestuje dvojako i – vrlo kontroverzno: kroz diskurs moći i veličine kao neizostavnog dela brivmanovskog nasleđa, u njihovom „superhrišćanstvu” kao podrazumevanoj tački porodičnog Kodeksa koji ih izdvaja od ostatka Jevreja, koji su svoju lozu razvodnili „mešovitim brakovima”[31] i koji su „pare stekli na crno”[32], i kroz diskurs Holokausta, koji se može čitati u prikazu dečjih ratnih igara u kojima su Nemci precizno locirani kao negativci (Kad bi sad Nemci naišli niz ulicu…; Achtung. Heil Hitler. Sada ste zarobljenik Trećeg Rajha.[33] ), u pripovedačkom govoru da su Nemci i Japanci uglavnom mučili prosto iz zabave, jer im je takva priroda[34], da je dečja mašta dobila krila da poleti put nepoznatih teritorija od Golgote do Dahaua[35], te u silovitoj bujici reči koje izgovara junakova majka, pri kraju romana smeštena u institut za mentalno zdravlje (…a za svoju majku on je previše zauzet, ali zato za svoju malu ne-Jevrejku, za svoju gojkinju uvek ima vremena, s njom ne gleda na sat, posle svega što je naš narod pretrpeo; morala sam da se krijem na tavanu za Uskrs, jurili su nas, kroz šta sam sve prošla, i dočekala da mi sin, da mi rođeni sin bude izdajica roda svoga, moram sve da zaboravim, ja nemam sina..[36].). Iako se jevrejsko pitanje često povlači u drugi plan pred drugim pitanjima romana, junak sve vreme pokušava da pruži odgovor na njega kako bi došao do samospoznaje i orijentisanja u svetu. Težina ovog zadatka, kod Brivmana se takođe manifestuje dvojako, i takođe – vrlo kontroverzno. U procesu junakovog razumevanja ovog važnog pitanja i zauzimanja konačnog stanovišta, figura njegovog, od srčane tromboze obolelog i rano preminulog, oca, igra značajnu ulogu. Očeva izdvojenost od ostatka porodice, najpre sugerisana fizičkom razlikom u odnosu na njegovu braću (Bio je veoma debeo a njegova braća visoka i vitka i to nije bilo fer, nije fer, zašto je debeli morao da umre, zar nije već dosta istrpeo, tako debeo i bez daha, zašto ne neki od lepotana?[37]), a potom pojačana pripovedačkim komentarom da je od strane porodice smatran „budalom”, jer je bez ikakvog pitanja pozajmljivao novac prijateljima i poznanicima[38], a za Bar micvu dobijao knjige poezije[39], napravila je pukotinu u onome što je ostatak zajednice (porodice) smatrao superiornim i neupitnim religioznim sistemom, pa se, umesto nasleđivanja (porodične) kolektivne dogme, prihvatanja moći i veličine i zalaganja za zajedničku (društveno-finansijsku) stvar, kod junaka odigrao suprotni proces – nasleđivanje očevih briga i stvaranje (porodične) lične religije u kojem je otac, jedan od prinčeva, dvostruke prirode i arbitraran (…) proganjani brat, maltene pesnik, nevinašce u svetu mehaničkih igračaka, sudija koji uzdiše dok sluša, ali ne izriče kaznu[40], ali i konvulzivni Autoritet, u oklopu od božanskog prava koji nemilosrdno vrši nasilje nad svime što je slabo, zabranjeno, nebrivmanovsko[41]. Pukotina koju Brivman stvara unutar vladajućeg brivmanovskog poretka efektno je sugerisana najpre priželjkivanjem očevog samoubistva (To bi im pokazalo, svima njima, slavnim velikanima, rečitim govornicima, graditeljima sinagoga, svoj znamenitoj braći koja su već ušla u panteon slave[42]), a potom, još subverzivnije, simboličkim stvaranjem novog (brivmanovskog) saveza unutar starog, simboličkom potvrdom nove religije, nove mitologije, nove proročke vizije i nove poezije (Dan nakon sahrane Brivman je rasparao jednu od očevih leptir mašni i u nju ušio poruku. Zakopao ju je u bašti, pod snegom, pored ograde gde se u leto prelivaju cvetovi komšijinog đurđevka[43]). Šta je tačno pisalo u zakopanoj poruci, koje su zaista bile tačke ovog sporazuma ostaje neotkriveno do kraja romana, ali nasledna arbitrarnost i dvostrukost prirode pokazaće se jednom od konstanti u procesu junakovog odrastanja i pokušaju da pruži odgovor na jevrejsko pitanje. S jedne strane, on oseća odbojnost prema svojoj porodici i jevrejskoj zajednici kojoj pripada, smatrajući da se pod maskom feudalnog dobročinstva dobrih vernika kriju merkantilnost, hipokrizija, konformizam građanske biografije i slepilo samozadovoljnih izdajnika koji su verovali da je duhovno ispunjenje dostignuto zato što su Ajnštajn i Hajfec Jevreji[44]. S druge strane, Brivman prema jevrejstvu gaji izuzetno poseban odnos i smatra da je soteriološki imperativ rase uspostavljanje nove posvećenosti u degradiranom modernom svetu. Nije li, možda, manifest te posvećenosti ušiven u jednu od očevih leptir mašni? U tajne nove brivmanovske religije pristup neće imati čak ni junakova majka, s obzirom na to da je i ona, kao ostatak porodice, čije je plemstvo bilo nesigurno, jer se zasnivalo na nasleđivanju umesto na stvaranju iz trena u tren koje stoji nasuprot uništenju[45], upisana u naličje ideološke i aksiološke paradigme kao sledbenica vladajućeg poretka, opsesivno-kompulzivna žena obolela od histerije i komercijalne atrofije, i neverna supruga koja, u trenutku dok joj se muž bori da dođe do vazduha prikopčan na aparat za kiseonik u bolnici[46], u hodniku svoje kuće prihvata poljubac drugog muškarca, doktora Farlija. (Brivman se pitao da li bi trebalo da ode po pištolj i završi s njim. Ali ko bi onda iskrpio oca?[47]). Kao jedini dostojni sledbenik nove religije ukazuje se Kranc, junakov drug iz detinjstva, sa kojim dečak Lorens vodi subverzivne „talmudske” razgovore, uživajući u svojoj dijalektici koja je zapravo bila maska ljubavi[48] i sa kojim otkriva kako je dobro kad nisi sâm[49]. Tako montrealski Don Kihot dobija montrealskog Sanča Pansu kakvog zaslužuje (Brivman i Kranc su znali da su im roditelji zatucani ljudi, pa su nastojali da izokrenu sva njihova stanovišta[50]; Zakleli su se da se neće dati prevariti velikim automobilima, filmskom ljubavlju, komunističkom pretnjom, niti časopisom Njujorker[51]; Manekenska lepota nije predstavljala njihovu viziju dražesti, atomska bomba nije predstavljala njihovu viziju moći, obred za Šabat nije predstavljao njihovu viziju Boga[52]; Roditelji su izdajnici. Svoje osećanje sudbinskog poslanja prodali su za izraelsku pobedu u pustinji[53] ; Sada mi imamo vlast. Koga briga šta je bilo ranije?[54]  Da traje ovako kao što je sad […] Da nikada ne procenjujemo jedan drugog[55]), sve dok, po neizbežnim zakonitostima žanra, njihovi Bildunzi, u procesu odrastanja, ne krenu različitim putevima (Moramo da prestanemo da tumačimo svet jedan drugome[56]; Nisu oni ljudi koji će jedan drugome pisati pisma[57]) i ne dosegnu dijametralno suprotna ishodišta. Svega se sećam, Brivmane. Ali ne mogu u tome da živim[58], izgovoriće dvadesettrogodišnji Kranc u kulminacionoj tački romana i ujedno kulminacionoj tački jevrejske drame, označivši kraj starog dijaloga i svoje otpadništvo od brivmanovske vere. Sukob između Brivmana i Kranca duboko je načelan, a tiče se neslaganja u vezi sa načinom na koji Brivman tutoriše Martina Starka, polaznika letnjeg kampa za jevrejsku decu, dvanaestogodišnjeg dečaka, od strane jednog od instruktora označenog kao napola ludak, a napola genije[59]. Tamo gde je Kranc zahtevao primenu inkluzivnih metoda, zabrinut zbog moguće reakcije jevrejske zajednice na Brivmanove „alternativne” metode izopštavanja, Brivman, fasciniran Martinovom posebnošću, insistira na očuvanju njegove izuzetnosti i podstiče njegovu neobičnost, smatrajući da on nije neko koga treba tolerisati[60], već da bi jevrejska zajednica svoje institucije trebalo da izgradi prema njemu, tradicionalno nejasnoj objavi proročišta[61]. Kranc, s druge strane, smatra da se Brivman identifikuje sa Martinom i time samo potvrđuje sopstvenu izopštenost iz zajednice.

U noći Šabata, međutim, dok otuđen posmatra gomilu koja u religioznom zanosu peva pesme na hebrejskom jeziku, Brivman, očigledno sve teže podnoseći teret usamljenosti, vrši svojevrsni imagološki transfer i na trenutak, čini se, razrešava jevrejsko pitanje i dolazi do pomirenja. Na kratko zanesen unisonim horskim pevanjem dece i instruktora, priznaje sebi da je potajno želeo da bude nežni heroj koga će narod voleti, čovek koji priča sa životinjama, Bal Šem Tov koji decu nosi na krkače[62] i da je sebe ponekad smatrao pravim pravcatim Jevrejinom[63], ali ipak konstatuje da je jaz između njega i zajednice isuviše veliki, da on nikada neće biti u stanju da jevrejske reči izgovara sa samopouzdanjem[64], jer je iz iskustva naučio šta znači biti tuđin. To iskustvo tuđinstva u jednom trenutku on pokušava da prenese na čitavu jevrejsku zajednicu, verujući da time ojačava svoju poziciju i da, uprkos gubitku jedinog sledbenika, ispunjava programske tačke davno zakopanog zaveta. Držeći da je život koji živimo ništa drugo do takmičenje u hipnozi[65], Brivman veruje da je u toj igri ipak on izašao kao pobednik. Međutim, kada En, jedna od instruktorki, grčevitim, ironičnim pokretima potirući svako zrno ženstvenosti u svome telu[66], izvede hasidski ples, mistični ples nastao među Jevrejima Istočne Evrope, kojem su se vernici prepuštali sa ciljem uspostavljanja celovitosti i sagledavanja više istine, Brivman, i nesvestan da po prvi put gubi svoju omiljenu igru, pada u hipnozu, njegova optika se menja i prisutni vernici najednom se gube negde u Evropi, koža im je bila bela, u uzanim uličicama su čekali na čudo i priliku za osvetu koju nikada neće izvršiti[67]. To imaginarno izmeštanje iz matične geografije, izjednačavanje u kolektivnom ontološkom beznađu i traženje odgovora na pitanje najvišeg reda pomogli su Brivmanu da, makar na trenutak, dođe do više istine i u viziji zajedničkog rasnog stradanja uspostavi celovitost koja mu je sve vreme izmicala.

Iako je ironijska distanca koju junak tokom romana uspešno drži na ovom mestu pokolebana, promena optike, međutim, dovodi do rasipanja tačke fokalizacije, što dalje progresivno izaziva aktiviranje mehanizama groteske. Mir i spokoj koje je na trenutak najzad uspeo da dosegne vrlo brzo se izvrću u suprotna osećanja, kada očeva senka, tokom junakove večernje šetnje, počne da se upisuje u mračna brda oko kampa i nadvija nad Brivmanom. (Jedno mračno brdo izgledalo je toliko nalik njegovom ocu da je izbegavao da ga pogleda dok ga je obilazio, zaplićući u hodu kao pijanac. Sporadično postavljene lampe nazirale su se kroz izmaglicu od kiše. Ophrvalo ga je neopisivo osećanje stida. Njegov je otac bio prisutan u ovim brdima, hujao je kao vetar kada se probija kroz vlažno lišće[68]). Tako se polako otvara vrlo neugodno potpitanje jevrejske drame kroz koju prolazi junak – pitanje (dis)kontinuiteta. Svestan dualističkog odnosa prema problemu vere neotuđivo vezanog za problem rase, svestan naslednog faktora te dualnosti (Dok mu odaje počast, Brivman se misli da li je njegov otac zaista samo onaj koji sluša ili je pak onaj čijim se pečatom overavaju dekreti i ukazi[69]), iznenada obuzet mišlju da on nije bez predaka[70], da su njegovi preci sezali daleko i još dalje u prošlost, poput cvetića ljubičice upletenih u venac[71], junak predoseća da se bliži čas odluke, sapliće se i pada u blato siguran da će se upravo tu, u tom blatu i glibu, a ne u zlatu i sjaju, dogoditi nešto neminovno i nužno[72]. To nužno i neminovno zaistaće se i odigrati u blatu i glibu kada se Brivmanov ekskluzivni obrazovni plan i program i implementacija manifesta nove posvećenosti ubrzo pokažu neuspešnim i (ne)posredno dovedu do tragične smrti njegovog štićenika Martina Starka, koji je nesrećno stradao tako što je preko njega prešao buldožer koji je raščišćavao muljevito zemljište[73]. Smrt Martina Starka samo je na spoljašnjem planu reflektovala ono što se kod junaka i na unutrašnjem planu kretalo ka neminovnosti – priznanju potpune izolovanosti i samoće, samoizopštavanju i konačnom raskidu sa svim savezima i ugovorima, i ljudskim i božanskim. Jebeš ugovor[74], reći će Brivman izbezumljenom Krancu kada ga ovaj podseti da ne može u najgorem mogućem trenutku svojevoljno napustiti kamp, jer je pod ugovorom i obavezom, svestan da je zauvek razoren neki prozaični svet udobnosti[75]  i da svoju soteriološku borbu ne može više voditi između solidarnosti prema rasi i gnušanja prema istoj, već da je mora preseliti na drugu teritoriju, u sebe samog, slobodnog i nevezanog za bilo koji Autoritet.

Nad ovim gradom širi se verski smrad koji svi mi udišemo. U Oratorijumu Svetog Josifa radovi su u toku, bakarna kupola je podignuta. Pri hramu Emanu-El-Bet Šaloma osnovan je građevinski fond. U verskom smradu se mešaju zadah buđave bogomolje i vonj tabernakula, sasušeni venci i natruli stolovi za Bar micvu. U klupama su se ustoličili dosada, novac, taština, krivica. Sveće, grobni spomeni, večna svetla što neuverljivo sjaje, poput neonskih sijalica, prostodušna kao reklamne poruke. Sasudi sa svetinjama rigaju kužni dim. Dobri ljubavnici se okreću na drugu stranu[76], između ostalog, napisaće Brivman, dodavši da on nije dobar ljubavnik, u svom dnevniku, u oproštajnom ljubavnom pismu svojoj devojci Šel, koje je bilo ništa drugo do oproštajno pismo i zavodljivoj građanskoj biografiji, njenim lovorima i darovima. Prvi samouvereni korak na putu izvan udobnosti. Kako od dobrih Künstlerromana to obično i očekujemo.

 

ZAKLJUČAK

U prvom delu ovog rada pokušali smo da napustimo sve popularnije gledište koje se tiče, po našem mišljenju, neopravdano stvorenog govora da su u dijalektički shvaćenom prostoru borbe između visoke književnosti i popularne kulture, Bob Dilan i Lenard Koen delovali zajednički na istoj liniji fronta. Okolnost da su obojica kantautori, rođeni u približno vreme na severnoameričkom kontinentu, u jevrejskoj porodici, da su se lično poznavali i smatrali prijateljima, te da su obojica ostavili, svaki na svoj način, neizbrisiv trag u popularnoj i visokoj kulturi podjednako, ne umanjuje utisak da među njima, od samog početka njihovih umetničkih biografija, u njihovom trajanju i u konačnom ishodu, suštinski postoje nezanemarljive razlike. Smer kretanja njihovih stvaralačkih vektora, uz, odnosno niz brdo tzv. olimpske kulture čini ih parom putnika koji se mogu (kao što se to u jednom trenutku i desilo) susresti, ali koji će se nakon tog susreta ipak mimoići.

Prvi je samouko zapevao iz tzv. nižeg registra nadahnutu poemu u ime pobune, da bi na samom kraju, bio nagrađen Nobelovom nagradom za književnost i dobio idealnu priliku da ovaploti smisao te pobune. Na iskušenje pred koje je stavljen, odgovoriće, u najmanju ruku, neobično za jednog revolucionara, na kraju ipak poverovavši glasu koji je dopirao iz kontrolne tačke olimpske transverzale. Kakav legat će konačno ostaviti iza sebe, vreme će pokazati.

Drugi se, visoko obrazovan u formalnom smislu, sa dosta lakoće uspinjao ka Zevsovom vrhu, kada je iznenada odlučio da promeni smer svog kretanja. Čitavom svojom budućom biografijom pokazaće da ne veruje u arbitraže, u suštinsku i etičku vrednost društvenih hijerarhija, u vrednost kulturnih odnosno književnih vjeruju. Podsetiće da je obaveza umetnika da ostane posvećen i živ do samog kraja i da se viši poziv može čuti iz bilo koje tačke olimpske transverzale. Konačno, a što je verovatno i najdragocenije, iza sebe će ostaviti dvostruki legat – vratiće pop-kulturi pobunu. Podsetiće da je i književnost pobuna.

U drugom delu rada pokušali smo da bliže osvetlimo jedan manje vidljiv ali veoma važan aspekt Koenovog romana Omiljena igra ‒ diskurs rase. Skrenuli smo pažnju na soteriološke aspekte junakove dileme vezane za jevrejsko pitanje i pokušali da ispratimo na koji način se, u okviru zadatog žanra, kroz dramu traženja odgovora na problem rase hijazmički prepliću javni i privatni diskurs, javna i lična religija, građanska i umetnička biografija.

 

 

LITERATURA:

 

‒ Aleksandar Dobrijević, Bildung – pojam, koncepcija, ideal*, Filozofija i društvo 2/2007, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2007

‒ Dejvid Baučer, DILAN I KOEN: pesnici rokenrola, CLIO, Beograd, 2008

‒ Ed Kleiman, Blossom Show, Alphabet, A Semiannual devoted to the Iconography of Imagination, Number Nine, November, 1964

‒ Lenard Koen, Omiljena igra, Geopoetika izdavaštvo, Beograd, 2013

‒ Liel Libowitz, Leonard Cohen: muzika, iskupljenje, život, Dereta, Beograd, 2014

‒ T.F.Rigelhof, The Favourite Game, The Globe and Mail, January 22, 2000

 

Veb izvori:

https://www.nobelprize.org/alfred_nobel/will/

http://www.telegraph.co.uk/music/news/breaking-bob-dylan-wins-2016-nobel-prize-in-literature/

https://www.theguardian.com/books/2016/oct/13/bob-dylan-wins-2016-nobel-prize-in-literature

http://www.leonardcohenfiles.com/rigelhof2.html

http://www.svenskaakademien.se/en/press/bob-dylan-has-decided-not-to-come-to-stockholm

https://www.theguardian.com/music/2016/oct/14/leonard-cohen-giving-nobel-to-bob-dylan-like-pinning-medal-on-everest

http://www.rollingstone.com/music/news/leonard-cohen-dead-at-82-w449792 +

https://www.newyorker.com/magazine/2016/10/17/leonard-cohen-makes-it-darker

https://theconversation.com/as-a-writer-musician-leonard-cohen-was-a-one-off-68676

http://www.abc.net.au/news/2016-11-16/cohen-deserved-nobel-prize-over-dylan-james-says/8030614

http://edition.cnn.com/2016/10/13/opinions/dylan-nobel-other-deserving-songwriters-seymour/index.html

http://ianchadwick.com/blog/leonard-cohen-deserves-the-nobel-prize-too/

https://www.thegentlemansjournal.com/article/forget-bob-dylan-leonard-cohen-first-songwriter-win-nobel-prize-literature/

https://beta.theglobeandmail.com/arts/books-and-media/leonard-cohens-sinful-saint/article4687392/?ref=http://www.theglobeandmail.com

http://pescanik.net/leonard-koen-i-bob-dilan-poezija-i-pop-muzika/

 

 

 

 

[1] Alfred Nobel’s Will, https://www.nobelprize.org/alfred_nobel/will/

[2] Isto

[3] Isto

[4] The Nobel Prize in Literature 2016 was awarded to Bob Dylan „for having created new poetic expressions within the great American song tradition“. https://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/2016/

[5] „Homer and Sappho – they wrote poetic texts that were meant to be performed with instruments . . . it’s the same with Bob Dylan.“ http://www.telegraph.co.uk/music/news/breaking-bob-dylan-wins-2016-nobel-prize-in-literature/

[6] https://www.theguardian.com/books/2016/oct/13/bob-dylan-wins-2016-nobel-prize-in-literature

[7] Isto

[8] Isto

[9] http://www.svenskaakademien.se/en/press/bob-dylan-has-decided-not-to-come-to-stockholm

[10] https://www.theguardian.com/music/2016/oct/14/leonard-cohen-giving-nobel-to-bob-dylan-like-pinning-medal-on-everest

[11] http://www.rollingstone.com/music/news/leonard-cohen-dead-at-82-w449792

[12] Isto

[13] https://www.newyorker.com/magazine/2016/10/17/leonard-cohen-makes-it-darker

[14] https://theconversation.com/as-a-writer-musician-leonard-cohen-was-a-one-off-68676

[15] Isto

[16] http://www.abc.net.au/news/2016-11-16/cohen-deserved-nobel-prize-over-dylan-james-says/8030614

[17] http://edition.cnn.com/2016/10/13/opinions/dylan-nobel-other-deserving-songwriters-seymour/index.html

[18] http://ianchadwick.com/blog/leonard-cohen-deserves-the-nobel-prize-too/

[19]https://www.thegentlemansjournal.com/article/forget-bob-dylan-leonard-cohen-first-songwriter-win-nobel-prize-literature/

[20] Negativnu kritiku dao  je kanadski  književni kritičar i novinar Robert Fulford. https://beta.theglobeandmail.com/arts/books-and-media/leonard-cohens-sinful-saint/article4687392/?ref=http://www.theglobeandmail.com

[21] О knjizi su pohvalno  pisali CBS, The New York Times i Boston Globe, te književni kritičar Dezmond Pejsi i pisac Majkl Ondatje, autor romana Engleski pacijent.

[22] Iz Beleške о autoru: Lenard Koen, Omiljena igra, Geopoetika, Beograd, 2013.

[23] Ed Kleiman, Blossom Show, Alphabet, A Semiannual devoted to the Iconography of Imagination, Number Nine, November, 1964, p. 78.

[24] T.F.Rigelhof, The Favourite Game, The Globe and Mail, January 22, 2000, http://www.leonardcohenfiles.com/rigelhof2.html

[25] Isto, parafr.

[26] Isto, parafr.

[27] Aleksandar Dobrijević, Pojam, koncepcija, ideal*, Filozofija i društvo 2/2007, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2007, str.102

[28] Lenard Koen, Omiljena igra, Geopoetika, Beograd, 2013, str. 26

[29] U srpskom izdanju romana Omiljena igra, u prevodu koji je dao Vuk Šećerović, na nešto manje od 250 strana teksta, reč telo se, kao prosta ili motivska reč u sklopu izvedenica i složenica, javlja oko 150 puta. Ako zanemarimo izuzetno veliki leksički korpus koji semantički orbitira oko ove reči, možemo konstatovati da je to već dovoljno indikativno i da na određeni način programira naše čitanje. Ako uzmemo u obzir tradiciju bilo kog Bildungs ili Künstlerromana, od Balzakovih Izgubljenih iluzija i Floberovog Sentimentalnog vaspitanja do pa sve do Džojsovog Portreta umetnika u mladosti, diskurs tela je nezaobilazan u svakoj priči o odrastanju, s obzirom na to da se upravo preko tela, kroz različite mogućnosti njegovog ispoljavanja, dolazi do iskustva i  utvrđuje nešto bitno. Rasni diskurs, s druge strane, ni sam nije oslobođen od tela, naprotiv, neodvojiv je od njega, jer govor o rasi prevashodno referiše na telo kao mesto razlike.

[30] U svojoj knjizi Holocaust in American life, profesor istorije na Čikaškom univerzitetu Piter Novik ističe da je reč Holokaust u američki javni diskurs ušla tek od 1970. godine, te da američki Jevreji nisu imali jasne predstave o istoričnosti tog događaja i da su komemoracije u čast stradalih počele dosta kasno. Ovom gledištu oštro se suprotstavila Hazia Diner u svojoj knjizi We Remember with Reverence and Love: American Jews and the Myth of Silence after the Holocaust, 1945-1962.

[31] Lenard Koen, Omiljena igra, Geopoetika, Beograd, 2013, str. 17

[32] Isto

[33] Isto, str. 24

[34] Isto, str. 22

[35] Isto

[36] Isto, str. 200

[37] Isto, str. 26

[38] Isto, str. 27

[39] Isto

[40] Isto, str. 32

[41] Isto, str. 33

[42] Isto, str. 27

[43] Isto, str. 33

[44] Isto, str. 50

[45] Isto, str. 135

[46] Isto, str. 26

[47] Isto

[48] Isto, str. 49

[49] Isto

[50] Isto, str. 55

[51] Isto, str. 50

[52] Isto

[53] Isto

[54] Isto, str. 109

[55] Isto, str. 110

[56] Isto, str. 125

[57] Isto

[58] Isto, str. 229

[59] Isto, str. 206

[60] Isto, str. 214

[61] Isto

[62] Isto, str. 211

[63] Isto

[64] Isto

[65] Isto, str. 220

[66] Isto, str. 211

[67] Isto

[68] Isto, str. 212-213

[69] Isto, str. 33

[70] Isto, str. 213

[71] Isto

[72] Isto

[73] Isto, str. 237

[74] Isto, str. 238

[75] Isto, str. 240

[76] Isto

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s